Публикације

Будућност јавног здравља у Европи

Спознаја о значају јавног здравља отпочела је пре неких 400 година стављањем заразних болести под контролу у циљу превенције њиховог даљег ширења. Од тада, јавно здравље се све више развијало, укључујући и промоцију и очување здравља.

Јавно здравље подразумева организоване напоре друштва да побољша здравље свог стновништва.
Јавља се, међутим, и термин Новог јавног здравља који дефинише здравље као кључну инвестицију за постизање бољег квалитета живота у заједници. У поменутом смислу, посебан значај даје се понашању појединаца у животној средини и условима живота који значајно утичу на ово понашање. Осим класичне превенције болести јавно задра истиче значај унапређења физичког и менталног здравља људи. То уједно подразумева утицај на жвотне навике људи, услове живота, али и промоцију самопоуздања, људског достојанства и самопоштовања.
Ако ови пронципи Новог јавног здравља представљају будућност јавност здравља уопште, онда је кључно питање где смо сада у односу на поменуте принципе и како их достићи.
Овај извешај представља резиме закључака дискусија из пет узастопних семинара које је EUPHA организовала у периоду новембар 2002. – новембар 2003. године.

1. БУДУЋЕ ЈАВНО ЗДРАВЉЕ МОЖЕ СЕ ДОТИЋИ САМО АКО У ЊЕГА УЛАЖЕ ЦЕЛО ДРУШТВО, ЗА ШТА ЈЕ КЉУЧНА ИЗГРАДЊА ПАРТНЕРСТАВА

...Принципи за здравију Норвешку: „Влада захтева јачање јавно здравственог рада у свим друштвеним секторима кроз активно партнерство, које прецизно дефинише одговорности и активности“...

Јавно здравље треба да се посматра као један интегрисани изазов који дотиче све друштвене аспекте. Нездрава популација итекако утиче на економију једне земље. Решавање комплексних у мултиплих проблема захтева, готово увек, мултисекторске и мултидисцплинаране акције.

То подразумева да јавно здравље укључује све нивое, све секторе друштва као и различита друштвена окружења. Ново јавно здравље превазилази искључиве компетенције сектора здравства, што подразумева потпуно нови начин друштвене мобилизације. Треба градити мостове између политике, праксе и других сектора, а посебно између различитих дисциплина.

Будуће јавно здравље тежи реоријентацији капацитета здравственог сектора како би се побољшало здравље становништва, а кроз подршку и јачање других сектора као што су туризам, транспорт, добра пословна пракса. Улога стручњака у јавном здрављу треба да се прошири у смислу едукативно - консултативне функције за остале секторе. Они треба да се обраћају полтичарима али и људима у пракси у свим друштвеним секторима дајући им савете као да унапреде јавно здравље у свим областима друштва.

2. ВАЖНО ЈЕ ДА ПОЛИТИЧАРИ СХВАТЕ КОЈА ЈЕ ДУГОРОЧНА ДОБРОБИТ ОД ЈАВНОГ ЗДРАВЉА

Марц Данзон, Генералани директор СЗО/ЕУРО: „Познато је да примена ресурса на начин који обезебеђује здравље и благостање, враћа социјалну у економску добробит друштву у целини“ ...

Јавно здравље је већ дуго времена област о којој се доносе и политичке одлуке али то не значи да је схватано и третирано као приоритет. Разлог је, између осталог, и у догорочним ефектима јавног здравља који се углавном не могу сагледати у блиској будућности. Нпр. ефекти кампање против пушења моћи ће се сагледати кроз опадање морталитета од Ца плућа након одређеног временског периода од почетка кампање што могу потврдитит истраживања базирана на доказима. Неопходне су и дугорочне студије морбидитета и морталитета те је потребна комбинација већег броја стратегија за достизање једног циља. Инвестирање у стратегије чија је добробит дугорочна не би смела бити разлог за укидање њиховог финасирања.

3. ЈАВНО ЗДРАВЉЕ ТРЕБА ДА БУДЕ САСТАВНИ ДЕО ПОЛИТИКЕ СВИХ СЕКТОРА ДРУШТВА

Дагфин Хоyбратен, бивши Министар здравља Норвешке: „ Наши сопствени изазови и начин организације и адпатације друштва у различтим областима имаће значајан утицај на здравље људи“...

Јавно здравље треба да буде интегрални део свих политичких одлука. Здравље народа треба схватити као хумани капитал који ја основа солидне економије и али и среће једне популације. Ефекти јавног здравља су дугорочни, па се приликом планирања јавно здравствених интервенција не треба фокусирати на тренутне економске трошкове. Бреме обољевња може бити значајан фактор у доношењу одлука, јер тада ће се показати исплативост јавно здравствене политике. (Нпр. Здравље као хумани ресурс).

4. ЈАВНО ЗДРАВСТВЕНА ПОЛИТИКА ТРЕБА ДА СЕ БАЗИРА НА ЗДРАВЉУ И ОПШТЕМ ПОЗИТИВНОМ ПРИТУПУ, А НЕ НА БОЛЕСТИ

Високи комитет за јавно здравље, извештај 1994, Француска: „Није довољно само поставити циљеве како би се решили здравствени проблеми. Морају се обезбедити услови за достизање ових циљева од стране институција и стручњака као и појединаца, породица и заједнице који томе могу допринети би се постигло унапређење здравља.“

Данас се здравствена политика углавном базира на болести. Пажња политичара у већој је мери усмерена на акутна обољења и директне интервенције. Ове интервенције више се односе на лечење, него на превенцију обољења и промоцију здравља.
Будуће јавно здравље не треба да се бави болестима већ здрављем. Заједнице се ретко развијају на бази онога што им недостаје (недостатак здравља односно болест) већ на бази онога што имају (здравље) што их повезује у позитивном смислу. Непоходан је промене фокуса интересовања политике са онога што су недостаци (хендикепи, старост) на оно што се може урадити у позитивном смислу. Важан фактор који треба развијати је креирање позитивне животне околине у заједници за људе који у њој живе (нпр. спортски објекти, зелене површине, и различите друге опције за сопствени развој) .

5.ИСТРАЖИВАЊА СУ ЗНАЧАЈНА ОСНОВА ЗА РАЗВОЈ ПОЛИТИКЕ И ПРАКСЕ ЈАВНОГ ЗДРАВЉА

Елс Борст Еилерс, бивиши Министар здравља Холандије, у јавном здрављу Европе, 10 година EUPHA-e:“ Најважније је, по момо мишљењу, применити у пракси она зања која већ имамо: знање о детерминантама здравља, узроцима болести и како да их избегнемо. Наше знање о свему томе непрестано расте, али ми га не користимо баш превише ...“

Одувек је добро истраживање било основа за успешне јавно здравствене интервенције. Посебно су епидемиолошка истраживања помагала да се идентификују фактори ризика за обољевање као и утицај здравствено промотивних мера. Интервентне студије могу обезебдити значајне инфромације у смислу допуне квалитативних истраживања. У будућем периоду, нека поља истраживања остаће или ће постати посебно значајна. То су:

1. Дугорочне студије морбидитета и морталитета показаће утицај превентивних мера и општег развоја јавног здравља, а у исто време идентификовати факторе ризика. Ове студије су се показале као ефективне у прошлости и остаће и даље темељ јавног здравља.
2. Компаративне студије између земаља добиће на значају. У намери да се креира заједничка политика јавног здравља, неопходно је имати јасну слику истраживања, праксе и политике у јавном здрављу у различитим европским земљама.
3. Истраживања о разликама и неједнакостима у здрављу, посебно мањиских група, такође ће се убудуће у већој мери развијати.
4. Развијаће се и студије оптерећења болестима у популацији (укључујуће постојеће ризике) и оне које истражују утицај генетске основе на понашања појединаца као и везу између генетске основе и животне средине.

6. ИСТРАЖИВАЊА ТРЕБА ДА СЕ УСКЛАДЕ СА ПОТРЕБАМА ПОЛИТИКЕ И ПРАКСЕ

WХО-ЕУРО: „Истраживачи у јавном здрављу, традиционално нису били заинтересовани да своја истраживања ускладе са потреба политике....стога је неопходно успоставити нови тип савезништва између политичара и истраживача што захтева једну ефективну стратегију...

Постоји значајна разлика и недовољна повезаност истраживача са једне стране и политике и праксе са друге стране. Неколико фактора томе доприноси, а то су:

1. Истраживања се не фокусирају на актуелна питања политике и праксе и због тога могу бити недовољна или долазе прекасно
2. Истраживања почињу истраживачким питањима док би политичаре интересовала истраживања која дају одговоре на полтичка питања

Важно је успоставити бољу интеракцију између истраживања с једне стране и политике -праксе с друге стране.
То не значи да истраживачи само треба да буду отворени ка политчко - практичним аспектима истраживања него да истраживачи и практичари треба да науче да преведу резултате истраживања у препоруке или решења постојећих практичних односно политичких проблема.

7. ИСТРАЖИВАЧИ ТРЕБА ДА НАУЧЕ КАКО ДА УСПОСТАВЕ ИНТЕРАКЦИЈЕ СА ПОЛИТИЧАРИМА И ПРАКТИЧАРИМА

Гро Харлем Брундтланд, бивши генерални директор СЗО: „Добра наука је основа доброг јавног здравља, али је још већи изазов превести најбољу науку у јавно здравље.

Јавно здравље је уско по делокругу, а широко по категорији. Има много различитих дисциплина и укључује епидемиолошка истраживања о заступљености појединих обољења. У садржаја рада ЕУ његова улога постаје све значајнија. Општа је тврдња да су истраживања у области јавног здравља добра у квалитативном и квантитативном смислу али да недостаје примена њихових резултата у политици и пракси.

У вези са ставком 6. истраживчи треба да прилагоде начин како интерпретирају резулатате како би они били интересантни за политичаре и људе у пракси. Екстензивна документа са много детаља неће у поменутом смислу побудити неопходну пажњу.
Будућа истраживања у јавном здрављу треба да имају у виду следеће:

1. Истраживачи треба континуирано да сарађују са људима који раде у пракси као и са политичарима. Ова сарадња подразумева адаптацију тема и питања која се постављају у оквиру истраживања за потребз праксе односно политике.
2. Презентација резултата истраживања, не само да треба да буде кратка и концизна, већ и атрактивна.
3. Политичаре и људе из праксе треба едуковати како да тумаче резултате истраживања и како да преведу постојеће проблеме у конкретна питања, у оквиру истраживања.

8. ТРЕБА ПОДРЖАВАТИ НОВЕ ПУТЕВЕ ПРОМОЦИЈЕ ЗДРАВЉА

Маурице Миттелмарк у Истраживањима и пракси јавног здравља – нови приступи: “Задаци новог јавног здравља захтевају нов начин размишљања у јавно здравственим истраживањима у заједници и примену приступа и метода социјалних наука који могу јачати капацитете јавно здравствених истраживања у смислу иновација.“

Један од важних аспеката развоја јавног здравља је иновација. Били смо ефективни у прошлости (нпр. промоција коришћења кондома у превенцији ХИВ-а.). Нови начини слања порука морају се континуирано иновирати.
У будућем периоду, треба даље да развијамо нове путеве:

1. Јавно здравље не треба једноставно да имплементира мере да би се одбациле штетне навике (нпр. пушење) већ мора узети у обзир укупну ситуацију (када особа пуши и како ту ситуацију можемо променити). То занчи да треба да развијамо и хоризонталне и вертикалне приступе. У садашњем тренутку, ми се само боримо са факторима ризика.
2. У будућем периоду треба да укључимо управљање условима средине и позитивним аспектима који су присутни (= интегративни приступ).
3. Јавно здравље треба да има шири приступ од фукусирања на човеково понашање и промену тог понашања већ да креира животну средину која ће давати подршку здрављу.
4. Истраживања у смислу будућег развоја интервентиних стартегија треба да превазиђу

класична истраживачка питања (да ли функционише, како, под којим условима) већ да укључе креативно решавање проблема.

1. Јавно здравствена политика треба да комбинује заштиту здравља (чврсте стратегије) са промоцијом здравља (мекане - подржавајуће стратегије).
2. Интервенција мора да буде флексибилна и да иде даље од специфичне болести или специфичног окружења. Кампања СЗО „Мисли глобално, делуј локално“ може се овде применити.

9. БУДУЋА ПРАКСА ЈАВНОГ ЗДРАВЉА: „МИСЛИ ГЛОБАЛНО - ДЕЛУЈ ЛОКАЛНО“

СЗО-ЕУРО у Здравим градовима и процесу планирања града: „Мисли глобално, делуј локално: у промоцији здравља постоји деликатан баланс између рада на микро и макро нивоу. Овај витални баланс ће обезбедити да се изађе у сусрет локалним потребама али и да се одрже промене на ширем, глобалном нивоу.

Јавно здравствена пракса треба да се базира на флексибилности и прагматизму. Политике су успостављене на националном и интернационалном нивоу, а имплементација је на локалном нивоу и треба буде прилагодљива различитим ситуацијама. У намери да се примењује принцип мисли глобано, ради локално:

1. Неопходна је едукација људи који ће у пракси радити у области јавног здравља.
2. Подршка размени искустава у примени локалне праксе.
3. Јавно здравствена пракса не треба да се ограничи на специфична обољења или окружења као што је то случај сада. Јавно здравље покрива све аспекте и као такво га треба сагледавати.
4. Треба успоставити критеријуме за добру јавно здравствену праксу.

10. ШТА EUPHA МОЖЕ ДА УРАДИ?

Луисе Гуннинг - Сцхеперс, ранији председник EUPHA, Холандија, у “Јавном здрављу у Европи, 10 година EUPHA-e:” јавно здравље никад није било лимитирано националним границама. Како се наставља глобализација света и границе у ЕУ постају све мање значајне, биће врло важно развити заједничку европску јавно здравствену политику. Убеђена сам да ће то потећи од јавно здравстевне заједнице, а не од директора ЕУ, а EUPHA (Европска асоцијација за јавно здравље) у томе треба да има кључну улогу.
Она треба да буде снажан глас велике заједнице јавног здравља у ЕУ и то како у области јавно здравствених истраживања тако и у њиховој пркатичној примени.

EUPHA има два главна правца активности како би постала активна у развоју новог јавног здравља:

1. То је европска невладина организација јавно здравствених експерата
2. Састоји се од истраживача, политичара и практичара

Стога EUPHA може да буде занчајна спона не само између политике, истраживања и праксе него и између различитих дисциплина. Она може да користи своју мрежу да прикупља информације из различитих земаља о политици, пракси и истраживањима.

Како EUPHA може да достигне ове циљеве?

На својим стручним конференцијама треба даље да развија политичке и практичне аспекте јавног здравља
Ове конференције се могу користити за едукацију истраживача, политичара и оних који раде у пракси. Први корак у помнутом смислу може бити конференција у 2006. години.
Екстензивним кориштењем мреже јавно здравствених екесперата EUPHA може да прикупља и сумира добра практична решења у различитим областима јавног здравља.
EUPHA може да буде партнер у компаративним студијама, као што су истраживања о јавно здравственој пракси, мерама везаним за мањине, итд.
EUPHA може да буде важан партнер за ЕУ и СЗО/ЕУРО у успостављању нове политике јавног здрваља.